Blog - Ivana Lukić

Kako odabrati buduće zanimanje

Šta mene zanima u životu?

Da li ću ja uspeti da završim fakultet? Ne, još gore, da li ja mogu da upišem fakultet uopšte?

Da li će mi se ljudi smejati ako odaberem meteorologiju?

Da li da idem u zanatlije – to se sada traži? Možda keramičar?

Ili da radim kod ćaleta – pa da me nervira non stop?

Ko zna šta će od mene biti…

Odluka koji fakultet / zanimanje izabrati za jednog tinejdžera može biti prva ozbiljna odluka u životu. Da, potpuni pakao. Neko zbog toga oseća tenziju i pritisak ili sumnja u svoju odluku, neko ne uspeva da se odluči izmedju dva izbora ili beži u igrice, izlaske… Ova odluka je svakako bitna jer utiče na budući život i radni vek od nekih četrdesetak godina. Ludilo – kako sada da znam šta će mi se raditi sledećih četrdeset godina? Teško. Pogotovo ako nisi razvijao neka svoja interesovanja. Naravno da je teško sada predvedi, ali za utehu – uvek je moguće promeniti i fakultet i posao.

Šta sve utiče na izbor budućeg fakulteta i zanimanja?

Na izbor fakulteta mogu uticati roditelji i nastavnici, vršnjaci i društvene mreže, rodbina i komšije, psiholog i trener, mesto stanovanja i finansijske prilike, konkurencija i ocene/znanje,… Ali ono što je važnije a tiče se nas samih su naše osobine (povučenost, komunikativnost, organizovanost, istrajnost..), sposobnosti (logičko-matematičke, socijalne, perceptivne, mehaničke, spacijalne,…), stavovi i uverenja (bez muke nema nauke, moram da imam puno keša, od umetnosti se ne živi,..) i naravno naša interesovanja (za prirodu, komunikaciju, ljude, životinje, finansije, zakone, nauku,…). Prilikom odlučivanja potrudi se da sve ove faktore uzmeš u obzir. Zato me izbor faksa i frustira! Baš je velika odgovornost. Razmišljaj ne samo o oblasti interesovanja i samom fakultetu već i poslu koji se kasnije obavlja. Pokušaj da zamisliš sebe na tom poslu, kako izgleda jedan radni dan i da li sebe vidiš u tome.

Šta može da pomogne?

Prilikom izbora budućeg zanimanja može da pomogne profesionalno informisanje i profesionalna orjentacija. Da ja ipak idem da živim na moru i radim u kafiću.

Profesionalno informisanje je pronalaženje informacija koji sve fakulteti i više škole postoje, koje smerove i master studije nude, koliko traju studije, koji se predmeti izučavaju, koje su mogućnosti nakon završetka, koliko je poena potrebno za upis, koliko studenta primaju, koliko košta studiranje, da li daju stipendije.. Do ovih informacija se može doći na internetu i u informatorima fakulteta, odlaskom na sajmove obrazovanja i prezentacije fakulteta, raspitivanjem kod prijatelja i poznanika, odlaskom na fakultet ili višu.

Prvi korak je znači da se dobro raspitaš i prikupiš informacije šta sve postoji a onda da sagledaš sebe (interesovanja, sposobnosti i osobine) i ukrstiš sa ponudom studija koja te zanimaju. Ma kakvo more, odoh ja na Antarktik. U sagledavanju afiniteta i karakteristika ličnosti može pomoći profesionalna orjentacija. Ona podrazumeva testiranje i razgovor sa stručnjakom (psihologom). Prvo se rade testovi ličnosti, sposobnosti i interesovanja a onda kada psiholog obradi rezultate sledi razgovor i savetovanje. Profesionalna orjentacija može da pomogne da se otklone neke nedoumice, da se bolje sagleda ličnost i karakteristike posla, osveste životni prioriteti, analiziraju pozitivne i negativne strane konkretnog izbora,.. Naravno, ako nemaš baš neka interesovanja ni psiholog ne može da ih izmisli. Profesionalna orjentacija može da se radi u školi kod školskog psihologa, Nacionalnoj službi za zapošljavanje ili privatno.

I zapamti odluka treba da bude tvoja jer je tvoj život i ti ćeš se tim poslom baviti.

Onda možda ja i da zovem i zakažem testiranje a ne mama.

Kako odabrati buduće zanimanje Read More »

(Ne)pitaj me kako sam

Kako si?

Ok. Onako. Guram. Dobro. Nije loše. Super. Bilo je i boljih dana. Evo uživam. Smoreno. Depra. U haosu. Tužan sam. Pakleno. Bezveze. Može da prođe. Kako mora. Nervozno. Fantastično. Ljuta sam. Uzbuđeno. Ide.

Zašto je važno nekoga pitati kako je?

Jedno tako obično pitanje može biti veoma značajno kako za osobu koja ga postavlja tako i za osobu koja odgovara. Naravno, ako je postavljeno sa iskrenom željom da se sazna odgovor i ako druga osoba zaista zastane u tom trenutku, “oseti se” i iskreno odgovori kako je.

Osvešćujemo sadašnji trenutak – U današnje vreme smo prebukirani informacijama i stalno smo u nekim mislima (nije mi lajkovao poruku, moram Milici da vratim duks, latinka danas pita, joj ne smem da zakasnim na srpski, koliko je sladak, 7-ca za 2 minuta /6-ca za 6 minuta/ 5-ca za 10 minuta, sale do 70%,…) i nesvesno prolaze sekunde, minuti, sati, dani,.. Od misli i informacija ne stižemo da obratimo pažnju na svoje unutrašnje biće – kako je, šta ono želi, kako se oseća sada u ovom trenutku. A ovaj trenutak imamo samo sada i nikada više. I trenuci samo prolaze, kao i život…

Vežbamo komunikaciju – Ovim pitanjem započinjemo komunikaciju i uspostavljamo odnos sa nekim. Ne znamo kuda će nas odgovor odvesti i u kom smeru će teći dalje razgovor. Možda ćemo dobiti neku interesantnu/korisnu informaciju (broj telefona dobrog privatnog nastavnika ili informaciju da su raskinuli i da je simpatija sada slobodna,..) slatko se nasmejati, dobiti poziv za druženje na kojem možemo upoznati nove ljude (žurka u subotu na kojoj će biti i trećaci), dobiti savet (pij vitamin D, on je dobar za imunitet) – mogućnosti su beskonačne. A usput ćemo vežbati aktivno slušanje i unapređivati svoje veštine komunikacije. Za zdrave međuljudske odnose veštine komunikacije su krucijalne jer ako umemo da komuniciramo bićemo sposobni da precizno kažemo šta mislimo i želimo, razumememo šta sagovornik želi da kaže i time smanjimo broj konfliktnih situacija.

Obraćamo pažnju na emocije – Često zapostavljamo naše emocije, a one su deo nas. Neobraćanjem pažnje na njih one ne nestaju. Emocije se u trenutku mogu promeniti ali to ne znači da ih ne treba prepoznati i prihvatiti. Ako ih potiskujemo one mogu ostaviti negativne posledice na naše zdravlje. Mnogi mladi ne umeju čak ni da prepoznaju kako se osećaju – ne znaju da li su ljuti ili tužni, ne znaju da kontrolišu svoje emocije, a po mišljenju stručnjaka upravljanje emocijama se uči i značajno je za uspeh u životu.

Pokazujemo i razvijamo empatiju – Mi ljudi smo društvena i emotivna bića. Imamo potrebu da budemo bliski sa nekim a da bismo to postigli potrebna nam je između ostalog i empatija. Treba da umemo da emocionalno razumemo šta druga osoba doživljava, da uđemo u njegove cipele… Tako možemo pomoći jedni drugima, olakšati teške trenutke, pokazati razumevanje i ljubav a šire gledano pozitivno uticati na celokupno društvo. Empatija je takođe nešto što se uči i što doprinosi da se svi bolje osećamo.

Pomažemo u usamljenosti – Istraživanja pokazuju da je sve veći broj usamljenih ljudi na svetu. Naravno, jedno pitanje neće eleminisati osećaj usamljenosti, ali može biti povod za razgovor i pokušaj povezivanja sa ljudima. Ako ništa drugo bar ćemo toj osobi ulepšati dan jer smo bili jedini koji su ga tog dana pitali kako je i pokazali interesovanje za njega.

Čuvamo mentalno zdravlje – Pitanje Kako si je poziv za priču o nama – kako se osećamo, šta želimo, o čemu mislimo, čega se plašimo, kakvi su nam planovi, koliko smo samopouzdani, usamljeni, koliko smo zadovoljni sobom, svojim životom, da li nam treba pomoć,… Pričajući o svojim problemima, strahovima, snovima, tajnama brinemo o svom mentalnom zdravlju, pružamo sebi priliku da rastemo i stvaramo kvalitetniji i ispunjeniji život.

I za kraj: Kako si?